igra

Ležim na leđima i posmatram neravnine na plafonu. Zanmiljivo je kako, iako godinama posmatrate taj isti plafon, svaki put nađete neku novu zanimljivost... Osetim da mi se već magli pogled. I znam, nisam tamo gde bih volela da budem...

Razapeta sam na kanapu straha i neprihvatljivih misli. Ponoć se probija kroz duboki okean tame. U daljini čujem kroz granje mi se kradom približava vetar. U pravilnim razmacima čuju se bešumni udarci reči, sat vremena neumoljivo otkucava. Još samo par uznemirenih prekida tišine, isprekidani uzdah.

'Laku noc'

I sve će zamukunti...

 Narednih osam dana biće Tišina. Neću Ga čuti, neće me zvati, neće se javiti, ni porukom. Već sam sračunala koliko mi vremena treba da preživim to. Koliko udaha, nezavršenih poslova, hitno nametnutih obaveza, samo da se skrenu misli na drugi kolosek.

Statistika... Tačan zbir netačnih podataka.

Svaki bol traje tek nekoliko iskričavih trenutaka u svom punom jeku. Onda jenjava polagano. Ako stisnete mesto koje boli, prođe nekako brže.
A kako da pritisnem kad ne znam ni šta me boli, gde je, ni da li boli uopšte.

Prvi dan je osvanuo isto kao i prethodni. Činilo se - sve je isto.
A onda sat vremena nakon poruke za dobro jutro nisam dobila odgovor. I nije više ništa bilo kao pre.
 Našla sam sebi hiljadu obaveza. Gomilu stvari koje treba po hitnom postupku završiti. Propašće svet ako ne budu gotove.

Moj svet i tako stoji...

 Činilo mi se kao neko veliko olakšanje što smem ja da se javim kad god poželim. A onda sam shvatila da mi ništa, ni jedna reč ne znači kad ne mogu da čujem Njegovu reakciju. I tako sa suncem nestaje gomila trenutaka nepodeljenih sa Njim, sebično ostavljenih ispred praga.
Ne trebaju ni meni takvi.

I drugi dan počinje da me muči ta Tišina.
 Ni cvrkut ptičica što ostaju zimi pod ledenom strehom i čuju se, radosne, što nema snega, ne čujem. Ne čujem ni da neko zvoni na vrata. Ne postoji ni spiker iritirajućeg glasa sa radija.

Ne bojim se ja osam dana. Nije to tako dugo, zar ne?

Zima je. Lepo je. Volim zimu. Samo mi nešto smeta ovih dana.
 Smrkava se mnogo rano. Oči mi poprimaju modru boju očaja od želje da ubijem noć, a nemam čime. Molila bih, onako kako se samo na kolenima najdublji vernici mole, najiskrenije, najtoplije, molila bih da mi reći ne veže neko čudno osećanje.
 Šapuće mi da nemam prava da zamolim, ne što znam da me ne kažnjava bez razloga, ili što znam da sam baš takvu kaznu zaslužila. Muči me da će mi dozvoliti da Ga čujem ranije, i onda moj greh može biti oprošten, ali će i dalje stajati na mojim rukama.

Treba izdržati...

Trečeg dana sam ležala na krevetu, umorna.
Ispoda sklopljenih kapaka se slikala, sama, jedna slika.
Tama se polako ušunjala u sobu, i oči priviknute, i u mraku su razlikovale obrise predmeta po sobi.
Sećala sam se svega o čemu sam pričala nekad, sve što sam čula.
Tako su te reči delovale daleko.

Onda misli odjednom zamuknuše.
Čula sam, kunem se, nisam blesava, čula sam da se smeje.

Uvuče mi suze u oči tišina...

Moja tišina nije laka. Teška je kao sedam smrtnih grehova.

I treće noći me gurnula na kolena. 
I neki čudan bol me preplavio, ne boli, ali mi ne da da ustanem, ni da se okrenem, briše sve što je nekad postojalo, svaki trun volje i obećanog prava na dostojanstvo. Uzalud pokušavam da razumem tu 'umetnost samoće', stegla sam ruke, zgrčila prste, da ne zamolim, a vazduh se stegao oko mene, neobično čvrst od bezglasnog traga jednog izgubljenog glasa. Jednako traju i dan i minut, i već unapred znam, neće svanuti sledeće jutro tako brzo, znam već unapred neću izdržati. Bojim se, sanjaću opet neki hladan san, naježiće mi se koža i obuhvatiće me neka drhtava tuga. Ne smem da ostanem budna. Ne smem da sanjam...

Spustila sam umorne ruke i stisnutih očiju bez glasa zamolila, nesigurna da li se više plašim hoće li biti ispunjena ili uzaludna molitva. Sklonila sam štit od te tišina koja još mora da traje.

Nekoliko preskočenih otkucaja.
Mrak je pocepalo svetlo u kome su igrala slova.

'Laku noć...'

I uplovio je u moj san zaštitnik od košmara. Kao stražar na vratima došao je da me sačuva od svih grozota što vrebaju. I znam, sad znam, neće otići nikuda, ostaće tu, do kraja tih osam dana.

I zauvek posle... 

Leškarili su nakon večere u dnevnoj sobi. Nisu se videli nekoliko dana, uželeli su se jedno drugog. Ona je ležala među njegovim nogama, na njegovim grudima i posmatrala kapljice kiše kako se slivaju niz stakla prozora. Bilo je neobično tiho te noći... Previše tiho za taj deo grada. Prigušeno svetlo, prijatno nameštena soba, tišina, kiša, sve je doprinosilo nekom snenom stanju. Iako se više činilo da lebde oboje negde između sna i stvarnosti te sobe. Mazio ju je nežno po kosi. Voleo je nežan dodir njene duge kose. Spustio je ruke polako, skliznuo prstima preko njenih usana do vrata... Osluškivao je kako diše. A disala je sve glasnije i brže... Kako je svoje ruke pomerao preko njenih grudi, preko stomaka, do crnih tangica, njeni uzdisaji su se sve više mešali sa vetrom koji je vukao kapi kiše na svoju stranu. Tako se i ona meškoljila u njegovom krilu, pod njegovim dodirima. Podigao je ruku gore i zaustavio je ispod njene brade, sklopio prste oko njenog vrata i privukao je bliže sebi.

- Budi tiha, jasno?

Rekao je tiho.

- Jasno mi je, Gospodaru...

Skliznulo je s njenih usana poput senke, jedva čujno...

Njegovi prsti pronađoše njenu kosu, brzo su se upleli i skupiše se povlačeći zarobljene pramenove nazad, zajedno sa njenom glavom. Zastenjala je...

Setila se odmah. Setila se šta je zaboravila i pre nego što je osetila njegov vreo dah..

-Rekao sam da neću da te čujem. Nemoj da zaboravljaš.

Prošaptao je milimetar od njenog uveta...

- Izvinite...

Rekla je, dok je on pomerao njenu glavu na drugu stranu. Njegove usne bile su na njenom vratu...

-Mmmm... Dobra kučkica...

Više je osetila njegove usne kako se pomeraju po njenoj koži, po njenom vratu, nego što je čula reči koje je izgovarao...

Jedna ruka mu je i dalje bila na njenom vratu, držao ju je naslonjenu na svoje telo. Svukao joj je majicu. Osetio je na svojoj koži koliko je topla. A drhtala je... Njene razdvojene usnice su podrhtavale... Njeni zubi su se odvojili od usana onog trena kada je njegova ruka skliznula u njene gaćice. Vreo uzdah oteo se sa usana i izgubio se negde usput... Njegovi prsti su se obavili oko ruba od crvene čipke i povukli polako tkaninu da se useče u vlažan procep...

Zagrizla je usnu... Izvukao je prste i klizio njima po njenoj koži. Njegovi dodiri bili su jači... Osetio je kako joj srce kuca. Osećao je da kuca sve brže.

Okrenuo ju je na drugu stranu, pogledao njene oči. Njen pogled se gubio negde u njegovim zenicama. Oči su joj bile zamućene, klečala je medju njegovim nogama. Povukao je njenu glavu polako dole. Njene usne su po njegovim grudima, stomaku ostavljale vlažan trag. Prsti su se izborili sa dugmićima na njegovim pantalonama. Sklonio je ruke sa nje i posmatrao šta radi. Kad je naslonila jezik na njegovu kožu, oči su mu se zatvorile. A ona je pomerala jezik polako... Klizila je usnama svuda. Sekunde su se merile dodirima. On ništa nije više čuo, nije hteo da čuje. Uživao je u njenim usnama. Gledala ga je... Njene tamne oči izgledale su još tamnije. Gledala je njegove oči, njegove grudi. Posmatrala je kako brže diše. Zatvorila je oči. Stegla je usne polako i pomerala glavu ka njemu... Ruke joj nisu trebale, provukla ih je do svog medjunožja. Gaćice su bile vlažne, natopljene njenim sokićima. Uvukla je prst unutra... Podigla je pogled gore. Videla je da je gleda. Njegov pogled je pretio. Njegove oči su govorile da stane, da stane odmah. A ona je želela još. Još samo malo, jedan maleni trenutak...

A taj trenutak prekide šamar. Nije ga očekivala, nije se nadala. Gledala ga je i treptala dok su joj se oči punile suzama. Od trena kada je počeo da šara prstima po njenom telu njene misli su se sudarale po hodnicima njene mašte. Sada je videla sebe, tu, kako kleči, njenu guzu podignutu, a glavu između njegovih nogu. Nije bila sigurna da li joj se krv sjurila u glavu zbog bola koji je osetila ili zbog stida. A njene gaćice su postajale sve vlažnije...

-Nema pipanja dok ja to ne dozvolim. Jasno?

Nije čekao odgovor. Vratio ga je u njena usta.

- Stavi ruke na ledja da ih vidim.

Savila je ruke iza ledja. Gledala ga je. Nije mogla da podnese taj pogled. Ali njegovo naređenje je bilo jasno. Nema sklanjanja.

A njegove oči su prelazile preko njenog tela. Uživao je u njenim obrazima koji su bili rumeniji nego obično - njegovom zaslugom. Njene nemirne ruke, stisnute jedna uz drugu, spojene u podnožju njene kičme. Gledao je njenu guzu, izdignutu blago. Eh, kad bi imao duže ruke da lupi jednom tu guzu... Ali njegove šake završiše na njenoj glavi. Njegov pogled se vratio na njene oči. Znao je koliko je to muči sada... I znao je da njeni sokići klize po njenim butinama...

Stegnuo je njenu glavu jače i pomerao je ka sebi. Lagano, a onda polako sve jače... Uživao je u njenim usnama, u dodiru njenog jezika dok je klizio preko njega sve dublje u njena usta. Uživao je u njenom telu, u njoj...

Podigao ju je. Svukao joj gaćice. Nisu imali vremena da govore bilo šta. Njena kolena su bila oko njegovih kukova. Uzdah mu je izleteo kad je osetio koliko je topla, nežna, vlažna. Mazio ju je po leđima, noktima joj grebao kožu. Osećao je njeno telo kako se uvija. Dozvolio joj je da svrši. Ni sam nije mogao da se suzdržava više. Povukao je njenu kosu. Usne su šarale po njenom vratu, njenim grudima. Našao je njene bradavice. Stegao ih usnama. Osećao je svaki njen uzdah. Nije bila tiha. Niko više nije mario za to. Zarila je nokte u njegovu kožu, kolenima ga je stegnula, a noge su joj zadrhtale... Njihovi uzdasi su se sreli i rastopili u sobi dok su njihova tela ostala da drhte, jedno uz drugo.

- Volim Vas Gospodaru.

I kiša je stala.

 Moj Gospodar voli pomorandže  

A volim ih i ja...
Mora to biti neko posebno voće kad zaslužuje toliku naklonost mog Gospodara.

Pa... Štite od visokog krvnog pritiska, imaju antikancerogena svojstva, olakšavaju disanje i prati ih još gomilu 'zdravih' epiteta 
No, ko još razmišlja o tome dok ih jede?  

Ne znam šta moj Gospodar toliko voli kod njih. Lepe su boje, ima ih manjih i većih, čvršćih i onih manje čvrstih.
Neke su sočne i slatke, druge suve i bezukusne. Neke su lepe, sjajne, narandžaste boje, a neke blede, žućkaste.
One prave su dovoljno velike da stanu u šaku.
Kora im je pod prstima glatka i izbrazdana malenim kvržicama.
Ako je zagrizete, opor ukus vam ostane u ustima, ali brzo prođe.
Ako su vam usne napukle, na mestu gde ugrizete od soka koji procuri, zapećiće vas blago.
Kada ih ogulite, u rukama vam ostaje uglavnom 13, 14 malenih komadića.
Retko kad ih ima više.
U njima stoji gomila malenih duguljastih ćelija, punih slatkim sokom.
i one uživaju podeljene tankim opnama u svoje kućice.
Neke od njih imaju košpice, neke nemaju.
Ako ostavite oguljenu pomorandžu i odete iz sobe, pa se nakon pola sata vratite, cela će mirisati na njih.
Onda možete da zatvorite oči i udahnete duboko. Osetićete se kao da su svuda oko vas zrele pomorandže.

Kad slušam nekad mog Gospodara kako ih jede, prosto poželim da se petvorim u malenu pomorandžu...    
Da vidim kako je biti tako mali, da staneš između dva prsta,
završiš u tim zubima i onda od tog oštrog stiska ti krene krv.
I osetiš, taj sok se tom nekom toliko sviđa, da prosto ne želi nikad da te proguta...

Znam da nikad neću biti voćkica.
Ali dobro... Bar mogu da ljuštim pomorandže,
i možda me nekad Gospodar nahrani njima... 




 

Danima sam se krila od Njega,
pustila da me traži,
zaviruje pod svaki kamen.
Ušuškala sam glavu nekim sitnim lažima,
da me nose dalje ulicom.
A On je naišao iz suprotnog smera,
obgrlio me rukama od vetra,
zavukao se u moje rukave
i naterao me da se skupim
u tom nevidljivom zagrljaju.
Ispod šala duboko sakrivenog
ispod dugmića kaputa,
zavukao je svoje prste i
neprimetno, stavio oko vrata
maleni lančić, i zategao ga čvrsto...
Jedan kraj ostao je u njegovim rukama.
Šapnuo mi je dahom od vetra,
da će me osloboditi tek ako obećam,
ako obećam, odvezaće kopču na mom vratu,
i pustiće me da nastivim dalje, niz ulicu.

I obećala sam...

Da ću biti Njegova.
Da ću biti robinja i kučkica,
Njegova malena lutkica
sa kojom će se igrati.
Obećala sam da ću biti
poslušna marioneta u Njegovim rukama,
da cu mrdati glavom i kukovima
onako kako On želi.
Obećala sam da ću biti
droljica kada Mu takva trebam.
Moj svet postoji samo na Njegovoj sceni,
moje sunce živi u Njegovim očima,
kada ih ne vidim,
oko mene je mrak.
Moj glas živi u Njegovim rečima,
kada ih ne čujem,
postoji samo tišina.
Obećala sam da ću živeti
samo na jednom putu
koji se završava Njegovom srećom.
Ne smem zalutati na tom putu.
Ako zaboravim kuda sam krenula,
i gde treba da stignem,
kazniće me,
i obećala sam, neću se buniti,
moliću na kolenima.
Ja postojim samo u trećem licu jednine.
On.
Njegovo zadovoljstvo je jedina svrha
mog malog života,
koji sa Njegovim prisustvom dobija
nemerljive dimenzije.
Obećala sam da ću se odreći
svakog prava stečenog rođenjem.
Da ću na jednu malenu policu
poslagati pažljivo
sve želje i potrebe,
sva nadanja, sva sitna zadovoljstva,
sve svoje strahove
i neizgovorene molitve,
sve misli i osećanja,
svoj ponos i svoju volju,
svoju slobodu,
sve na policu Njegovih merila.
Obećala sam da ću ih skidati,
po Njegovoj naredbi,
i slagati na svileni pod pred Njegove noge.
Znam, nikad ih neće zgaziti.
Obećala sam, biću zarobljena
u Njegovom srcu,
sluškinja Njegovih nagona i potreba.
Obećala sam da nemam granica
za Njegove ruke i Njegove reči,
jedina granica leži u Njegovim očima.
Obećala sam da ću Ga služiti,
da ću mu sipati u jednu čašu
ljubav, sreću, sebe i spustiti
na sto od čežnje za Njegovim dodirom.
I da nikad na tom stolu "Ne"
neće biti servirano kao posluženje.
Obećala sam da ću stajati mirno,
bez stida, pred Njim ogoljena
Njegovim pogledom okićena.
Obećala sam da ću pažljivo čuvati
i na svojoj koži paziti jedan žig,
jedno slovo,
najlepše slovo u svim jezicima.
Trag kao svedok datog obećanja,
podsetnik čije sam vlasništvo
i kome pripadam.
Njegov znak na mojoj koži,
da uvek bude tu, sa moje leve strane.
Obećala sam da ću skloniti
sa sebe sve maske,
da ću ih zakopati duboko,
da će jedina maska pred Njim
biti istkana od iskrenosti.
Obećala sam da ću Mu verovati,
više nego sebi,
toliko da ću moći,
bez neduomice i straha,
ići širom zatvorenih očiju po ivici
vođena Njegovim glasom.
Obećala sam da ću uništiti sebe
i u pozlaćenoj kutiji doneti pepeo
svog postojanja,
i iz jednog ćoška gledati
kako ga sastavlja i popravlja,
kako prelazi prstima po pukotinama
i sva uništena mesta dovodi do savršenstva.
Ćutaću i neću disati,
bez daha ću posmatrati,
sve dok me ponovo ne stvori,
onako dovoljno dobru,
tad ću se ponovo useliti
u novu Njegovu sebe.
Obećala sam da će biti
i porota i sudija mog života,
da će svaka doneta presuda biti valjana,
odrekla sam se prava žalbe i advokata.
Nemam želju da se branim.
On će me braniti,
od mene i sebe, i svega što vreba u tami.
Obećala sam da ću disati,
jesti, spavati, živeti
kako On želi,
kako On odredi
jer moj život pripada Njemu.
Obećala sam,
biću tajna princeza
zatvorena u najvišoj kuli
Njegovog uma.

Obećala sam da će se u mojim očima
videti samo Njegova azurna.

Kada sam obećala,
skinuo je lanac sa mog vrata,
a ja sam ipak krenula za Njegovom rukom,
putem uzice od vetra,
želeći samo slobodu ograničenu Njegovim željama.

 

p.s. Volim Vas Gospodaru :*

14. novembar...

Ali noć je, a noć nije baš dobra za razmišljanje.

I prošla je ta noć. Završila se jutrom koje je bilo neobično hladno i toplo u jednom istom trenutku.

A počela je jedna priča...

Tim jutrom, ili jos one noći?

Hm... I nije tako važno.

Vrpoljila sam se još u krevetu dok sam kucala poruku žmirkajući na jedno oko. Problem kad Vam je soba na severoistočnoj strani...

Pročitala sam je jednom i sačuvala.

Ustala, otišla u kupatilo... Očešljala se, obukla, u kuhinji pristavila kafu.

Opet sam uzela telefon u ruku. Pročitala sam poruku još jednom...

Zakuvala sam kafu, spremila doručak, sklonila novine sa stola.

Pročitala poruku... Ma 'Send'...

I ode...

Jeste li nekad gledali kako se konac namotava kada se sprema mašina za šivenje? Koprca se na mestu gde je namešten i od njega se odvajaju vešto upletene niti i odlaze do nekog drugog mesta, gde stvaraju novu gužvu i pometnju. I ne vidi im se kraj...

Da li Vam se desilo da Vam klupko kanapa isklizne iz ruku i gledate ga kako odmiče sve dalje i povučete ga za deo koji Vam je ostao u rukama, a on pobegne još dalje od vaših nogu. Da, da. Morate doći lično.

Tako sam nit konca, ili nekog svog, samo svog, klupka poslala negde daleko.

Na mesto koga nije bilo na mapi, u ruke nekog stranca, koji nije obećavao ništa,

nesigurna da li će ikada ponuditi nešto više od pregršti takvih sličnih koji nude i previše, a ne daju ništa.

A On je tu misao uhvatio nežno rukama, nisam ni osetila kada je stala,

i kao vešti krojač polako je namotao oko svog prsta. Posle je nastavila sama... Izdajica.

Tamo se zaigrala i ostala.

 

Krenula sam po nju dok još nije kasno, i shvatila da je jedini način da je vratim - igra. Nisam bas bila sigurna koja se u toj igri pravila postuju, ni sa kim to treba da igram. Ni da li je bolje biti pobednik ili gubitnik. Ali sam pristala da se igram. Bila je to, možda, jedna od luđih stvari  

Pristala sam da igram neku ulogu u predstavi čiji scenario nisam pročitala,

sa glumcem koji me vodio po sceni za ruku. Tad sam, valjda, prvi put poželela da se svtela nikad ne ugase, da se na zavesi uhvati paučina i da je ne spuštaju još dugo, dugo vremena. Poželela sam da zauvek igram u toj erotskoj psihodrami svoju ulogu.

I poželela sam da kažem hvala onome ko me poveo u igru.

Hvala Vam Gospodaru   

Tako je moja igra počela...